Humor,moda i jos mnogo toga.......

Praistorija (od grč. προϊστορία: προ — pre,^[1] ιστορία — priča; odnosno lat. praehistoria: prae — prethodni,^[2] historia — latinizovana reč ιστορία) je vremenski period koji traje do pojave prvih pisama. Pol Tornal je prvi smislio ovaj termin kako bi opisao predmete načinjene u pećinama u južnoj Francuskoj. U francuski jezik je ušao tridesetih godina 19. veka da bi se opisalo vreme pre pisma, a u engleski jezik ga je uveo Danijel Vilson 1851.

Vremenski period od trenutka kada je praistorijski čovek počeo da izrađuje oruđe i oružje se deli prema materijalu od koga je pravljeno i načinu njegove obrade na: starije kameno doba (paleolit), srednje kameno doba (mezolit), mlađe kameno doba (neolit) i metalna doba (bakarno doba ili eneolit, bronzano doba i gvozdeno doba).Za praistoriju se može reći da datira od nastanka svemira, iako se termin češće koristi za označavanje perioda kada je bilo života na Zemlji; dinosaurusi se mogu opisati kao praistorijske životinje, a pećinski ljudikao praistorijski ljudi. Uobičajeno kontekst implicira o kom se geološkom ili vremenskom periodu govori, na primer „praistorijski miocenski majmuni“ implicira na vreme od pre 23-5,5 miliona godina ranije ili „srednjo-paleolitski homo sapijens“ implicira na vreme od pre 200.000-30.000 godina.

Kako po definiciji praistorije nema pisanih izvora o praistorijskim vremenima (ili barem nema nijednog poznatog koji još uvek postoji), informacije koje znamo o tom vremenskom periodu dobijamo od nauka kao što su paleontologija, biologija, palinologija, geologija, etnoastronomija, antropologija, arheologija i druge prirodne i društvene nauje. U društvima gde se pismo skoro pojavilo, usmeno prenošenje znanja, sa generaciju na generaciju, sadrži izveštaje o praistorijskim vremenima.

Ovaj termin je postao manje striktno definisan u 20. veku kako je granica između istorije (interpertacija pisanih i usmenih svedočanstava) i drugih disciplina postala manje oštra. Današnji istoričari se oslanjaju na dokaze iz mnogih oblasti i ne ograničavaju se na istorijski period i pisane, usmene ili druge simbolički zapisane izvore, a takođe termin istorija se više koristi nego termin praistorija (npr istorija Zemlje, istorija svemira). Ipak, ova podela je ostala važna mnogim naučnicima, posebno u društvenim naukama. Glavni istraživači o praistoriji čoveka su arheolozi i antropolozi koji koriste iskopine, geografska istraživanja i naučne analize da otkriju i interpretiraju prirodu i ponašanje ljudi pre pojave pisma ili onih koji nemaju pisma.

Datum koji označava kraj praistorije, dan kada su pisani izvori postali korisni akademski izvori, varira od regiona do regiona. U Egiptu je uglavnom prihvaćeno da se praistorija završava oko 3200. p. n. e. dok je kraj praistorije na Novoj Gvineji oko 1900.Paleolit (grč. παλαιολιθικός - složenica od - παλαιός - star i λίθος - kamen) je period koji se proteže od pre 2.600.000 godina do 10.000. godine p. n. e. Obeležio ga je nastanak i razvoj hominida i prvobitnog oruđa i oružja.

U starije kameno doba ljudi su živeli u pećinama. Čovek je ovladao vatrom, bavio se skupljanjem plodova i lovom. Oružje i oruđe je pravljeno okresivanjem kamena. Tokom srednjeg paleolita ljudi su ovladali jezikom, stvarali su najraniju umetnost, muziku i počeli su sa pijetetom da sahranjuju umrle članove zajednice.

Počele su i velike migracije, čovek je pre oko 80 milenijuma naselio oblast od Istočne Afrike do Bliskog istoka, zatim prodire na istoku ka južnoj Aziji i Australiji sa Okeanijom pre oko 60 milenijuma, zatim se kreće severno ka Evropi i istočno ka centralnoj Aziji, osvaja oblasti Australije. Tokom mlađeg paleolita (pre oko 40 milenijuma) razvijaju se snažne paleolitske kulture, čovek prodire do severne Amerike i Okeanije. Tokom poslednjeg ledenog doba, danas regioni pogodni za život, bili su izuzetno negostoljubivi, krajem ovog perioda oko 12.000. godine p. n. e. naseljene su gotovo sve oblasti koje nisu bile pokrivene večitim snegom i ledom.

U pećinama Altamira u Španiji i Lasko u Francuskoj pronađeni su crteži bizona, jelena i mamuta koje potiču iz tog vremena. Na slikama preovladavaju smeđa, žuta i crvena boja.

Oblasti zapadne i srednje Evrope naseljene su u prvom odseku pleistocena (diluvij, ledeno doba), teritorija Balkanskog poluostrva postaju deo ekumene tek u razdoblju poslednje glacijacije (alpska glacijacija Würm). Tokom ovog perioda klima je bila hladna, granica večnog leda spuštala se i do 1.500 m nadmorske visine, tlo su pokrivale stepe i retke šume borova, smreke i breze, a vetar je doline velikih reka vetrovi zasipao peskom i čime se stvarao les po ravnicama. Zbog toga su prvi ljudi za svoja staništa birali pećine na obroncima nižih brda koji zatvaraju manje rečne doline.^[3]

Arheološka nalazišta iz ovog vremena su: Hadar u Etiopiji, Monte Čirčeo u Italiji, Tešik taš u Turkmenistanu, Šanidar u Iraku, Krapina u Hrvatskoj, Gradac i Risovača u Srbiji, Crvena Stijena u Crnoj Gori, Seidi i Elida.Mezolit (grč. Μεσολιθικός - od - Μεσο srednje i λίθος - kamen) ili srednje kameno doba trajalo je od kraja ledenog doba, pre 10.000 godina do pojave zemljoradnje, odnosno mlađeg kamenog doba pa sve do neolita, odnosno mlađeg kamenog doba. Datovanje varirara u odnosu na različita podneblja. U nekim oblastima (npr. na Bliskom istoku), zemljoradnja javlja se krajem pleistocena, tako da je mezolit veoma kratko trajao i teško ga je definisati. U oblastima sa ograničenim efektom promena u smeni ledenih i međuledenih doba - koristi se termin epipaleolit, a u drugim regijama gde se vidi jasna promena nastala smenom glacijala (koja se ogleda u ekološkim razlikama) vidi se jasna slika ovog doba.

Tokom mezolita, ljudi i dalje žive u pećinama, ali i grade prva trajna naselja, najčećše na obalama reka, jezera i mora i razvijaju tehnologiju. Oruđa se i dalje izrađuju okresivanjem kamena, javljaju se mirkoliti, kamene sekire i predmeti od drveta. Na nekim lokalitetima otkriveni su kanui i čamci. Opstanak se osim na sakupljanju plodova i lovu, zasniva i na ribolovu. U šumskim područjima pojavljjuju se znaci deforestacije, koja se razvija u neolitu tokom koga je čovek počeo sa krčenjem šuma, da bi stvorio više prostora za zemljoradnju.

Mezolitska nalazišta su Vlasac i Lepenski Vir na desnoj obali Dunava, u Đerdapu (Srbija), Kramond (engl. Cramond), Hovik haus (engl. Howick house) i Star kar (engl. Star Carr), (Velika Britanija), pećina Franhti (grč. Σπήλαιον Φράγχθη) (Grčka), Svifterbant kultura (Swifterbant) (Holandija).Neolit (od složenice grč. νεολιθικός, νεο -nov i λίθος - kamen) ili mlađe kameno doba je treća epoha koju obeležava početak stočarstva i zemljoradnje, kao i pojava stalnih urbanih i protourbanih naselja, sedalački način života i proizvodnja predmeta od pečene gline. U neolitu se kamen obrađivao glačanjem i poliranjem. Ljudi su živeli u zemunicama i sojenicama (kuće na drvenim stubovima u vodi). Društvo se delilo na rodove, bratstva i plemena. Keramika se ukrašava, javlja se figuralna plastika i razčičiti predmeti kultnog karaktera.Teorija plodnog polumeseca bila je zasnovana na ideji da je prva proizvodnja (odnosno poljoprivreda) počela da se razvija u širokom luku odLevanta do Kurdistana u Iraku, i južno od Kaspijskog jezera, odakle su kulture prodirale u ostale delove sveta. Međutim, neolitske kulture su se razvijale nezavisno u različitim delovima sveta i tokom različitog vremena su počele sa uzgajanjem različitih biljaka („plodni polumesec“ - pšenica, ječam i mahunaste biljke oko 8000. godine p. n. e, u Aziji - pirinač i proso su domestifikovani oko 6000. godine p. n. e., u Srednjoj Americi - kukuruz, krompir oko 7000. godine p. n. e.)

Veruje se da je Jerihon, grad na zapadnoj obali reke Jordan u Palestini najstarije naselje na zemlji i da potiče iz ovog perioda. Čuveni spomenici koji su sačuvani iz ovog perioda su megalitski spomenici, od kojih je najpoznatiji Stounhendž (Stonehenge) u južnoj Engleskoj. Neki misle da je to svetilište, a neki da je to neka vrsta prve opservatorije.

Na Balkanu su najpoznatija nalazišta iz ovog perioda su Lepenski Vir koji se nalazi na Dunavu između Golubca i Donjeg Milanovca,Starčevo kod Pančeva i Vinča kod Beograda, a pronađeni su i neki od prvih rudnika u Evropi. Bakar se vadio kod Majdanpeka, a živa uŠupljoj steni na Avali.U ovom periodu oružje i oruđe se pravilo od bakra, bronze (legura bakra i kalaja) i od gvožđa. Izdvajanje metala od rude naziva se metalurgija. Tada su se pojavili trgovci i zanatlije. Roba se razmenjivala za robu, a trgovalo se i na kopnu i na moru. Na kopnu se roba prevozila kolima koja su vukli magarci i konji, a napravljeni su prvi jedrenjaci. U gradovima su uglavnom živeli trgovci i zanatlije i oni su predstavljali najobrazovaniji deo društva. Izraz civilizacija nastao je od latinske reči civis — što znači građanin. Tada nastaju i prve države, a građani izdržavaju vlast tako što plaćaju porez.

Bakarno doba (još i eneolit ili halkolit), u starijoj literaturi nazivano i „kameno bakarno doba“ je period koji je obeležilo otkriće bakra, metala koji počinje da se koristi u izradi primitivnog oruđa i oružja. Vezuje se za 3. milenijum p. n. e.

U ovom periodu javlja se rudarstvo. Rudnici ovog perioda su veoma kvalitetni, u početku se koristi samorodni bakar (u Evropi u kulturama poznog neolita imamo pojavu samorodnog bakra i oksidnih ruda). Najbogatija ležišta bakra na teritoriji današnje Evrope nalazila su se na ostvru Kipru, koje je u kulturnom pogledu bilo vezano za Bliski istok.

Takoće su ležišta rude bila i na Karpatima, u Češkom Ravnogorju, na Kavkazu, Uralu (gde rano počinje mešanje bakra i arsena, čime se dobija arsenska bronza), na Balkanu su Rudna glava (kod Majdanpeka) i Ai Bunar (Južna Bugarska). Takođe treba pomenuti i područja srazmerno bogata zlatom, koje je predstavljalo važnu sirovinu, a to su oblast Urala, centralna Evropa i Transilvanija. Navedene oblasti su predstavljale i znKao i u drugim delovima sveta, i u Aziji su tragovi ljudskog života poznati još iz paleolita. Kulturni slojevi i skeletni ostaci iz neandertalskog (Musterijen-srednji paleolit) perioda pronađeni su u različitim područjima Bliskog istoka, u pećinama Šanidar u Iraku, na kamilskoj gori u Palestini itd. Ove pećine korišćene su samo tokom određenog godišnjeg doba, ali su se praistorijski ljudi često u njih vraćali. Sredstva za život su osiguravali lovom, riblovom ili sakupljanjem biljaka i voća. Lokaliteti na otvorenom prostoru nisu pronađeni, ali se može pretpostaviti da su i na tlu Bliskog istoka postojali slični, kao oni otkriveni u Evropi.

Najpoznatija i najznačajnija mezolitska kultura ovog podneblja je Natufijen, a definisana je na osnovu nalaza sa lokaliteta Jerihon.

Neolitski nalazi su pouzdaniji jer je i broj pronađenih lokaliteta veći. Najčešće su udaljeni i smešteni na različitom (najčešće brdovitom) terenu, ali nikad u aluvijalnim dolinama. Detaljno je istražena pećinaKamarband u planinskoj regiji jugoistočno od Kaspijskog mora, kao i naselje koje pripada keramičkom neolitu Kal'e Rostam u dolini iznad koje je planinski lanac Zagros. Dobro istraženo prekeramičko naselje je Beida u Jordanu. Otriveni su ostaci građevina sa zidovima od tankih kamenih ploča sa ukrasima u vidu crvenih traka. Dokazi o stalnom naseljavanju otkriveni su u Turskoj (naselje Kalal Jarmo).^[7]

U kambrijumu, pre oko 540.000.000 godina, na kopnu nije bilo nikakvog života, a u moru su živeli: mekušci, meduze, sunđeri. Tokom narednih 160.000.000 godina pojavljuju se korali i ribe bez čeljusti (agnati ili „okrugloustaši“), koje se smatraju prvim kičmenjacima. U ovom periodu počinju da se razvijaju i biljke, a zatim insekti. Početkom karbona, pre 360.000.000 godina vodozemci izlaze na kopno, postaju sve brojniji, a iz njih se razvijaju gmizavci (Naosaurus).

U doba mezozoika, na kraju perma, dolazi do velike promene u izgledu Zemlje, izumiru krupni dinokefalni biljožderi i mesožderi. U životinjskom svetu javljaju se krupni arhosaurski reptili koji su se pojavili nekoliko miliona godina posle permskog izumiranja: dinosaurusi, pterosaurusi, morski reptili kao ihtiosaurusi, pleziosaurusi i mozasaurusi. Dimetredon pripada vrsti prvih gmizavaca iz doba Perma. Bio je dugačak i do 3 metra i hranio se isključivo mesom.

Tokom Jure su se pojavile prve ptice i placentalni sisari. Pterosauri (Pterodaktili) su prvi leteći gmizavci, kojima su prednji udovi zakržljali, a razvitkom opne su uspeli da polete. Tokom Jure se javljaju i prve ptice sa perijem.

Najkrvoločniji dinosaurus iz doba Jure bio je alosaurus, bio je dugačak od 7 do 12 metara i lako se kretao, glavno oružje bila mu je snažna čeljust sa oštrim zubima, tako da plen najčešće nije uspevao da umakne.

Brahiosaurus je bio vrsta dinosaurusa koji su takođe živeli krajem Jure. Bio je jedna od najvećih životinja koje su ikada hodale Zemljom. Otkrićem ogromnih titanosaurusa, poput Argentionosaurusa, dokazano je su postojale i veće životinje od brahiosaurusa.

Brontosaurus je najpoznatiji biljojed iz ovog perioda, bio je masivan i trom gmizavac i kretao se na četiri noge.

Diplodokus je važio za najdužeg dinosaurusa i jedanog od najprepoznatljivijih, zbog dugačakog vrata i repa, njegova veličina je plašila velike predatore, kao što su alosaurusi i ceratosaurusi.

Jedan od najvećih rudarskih centara ovog perioda bio je Miterberg u zapadnoj Austriji, gde su otkrivene velike količine bakarne rude. Postojale su jame gde se topila i prerađivala ruda. Nađeni su ostaci jamskog rudarenja, drvene konstrukcije, vedrice. Proizvodnja je bila najintenzivnija u drugoj polovini 2. milenijuma. Kasno bronzano doba ili vreme tzv. kulture polja sa urnama (kultura polja sa šarama) traje od 300. do 750/700. god. p. n. e.^[5]

Gvozdeno doba je najmlađi period praistorije, koji smenjuje bronzano doba i traje do početka nove ere. Ovo je doba kada je čovek ovladao proizvodnjom i upotrebom gvožđa, koje ulazi u široku primenu, metalurgijom i kada se javlja prvi novac.

Za početak gvozdenog doba se smatra 1000. godine p. n. e. (Bliski istok i Grčka). U srednjoj i južnoj Evropi govozdeno doba počinje u 9. veku p. n. e. (u Grčkoj se završavaprotogeometrijski period). Pretpostavka je da se razvija samostalno. Obrada gvožđa hladnim kovanje