Стари век је епоха робовласничког друштвеног поретка који је, у току развоја људског друштва, најдуже трајао. Протеже се од појаве класних друштава, првих цивилизација и прве писмености (4000.-3000. год. п. н. е. па до пропасти Западног римског царства (476. године).Термин стари век обележава историјографију историјског доба настанка првих цивилизација на Средњем истоку у области Средоземног мора и у јужним и источним областима Азије.Прве цивилизације старог века су настале у доба енеолита које се карактерисало развојем земљорадње (пољопривреда и узгајање стоке), друштвеном поделом рада, основним техникама предаде бакра, почецима трговина, чување намирница и сировина и оснивање првих сталних насеља. Развој културе је био спојан са раширивањем познавања писма које је наследило дотада употребљаване идеограме које се појављују још у палеолиту и зидно сликарство. Употребљавање графичких симбола се у области Средњег истока раширило већ у половини 4. миленијума п. н. е. Њихов настанак био је под утицајем клинастог писма у Месопотамији ихијероглифима у Египту. Ови знаци су се под утицајем Феничана касније развиле у данашње писмо. Проналазак писма омогућио је рађајућим се државама државни и религиозни апарат што се сматрало као пошетак цивилизације.Прва напредна цивилизација се развијала од 4. миленијума у јужној Месопотамији у Сумерским градовима од којих је најпознатији био Урук, Ур, Ериду, Ларса, Лагаш,Киш. Пре свега Урук је важио као снажан град у односу на околне градове. Развој је био заснован на систему наводњавања који је био јако компликован за та времена и организован у оквиру храмске привреде. Преко глинених плочица и других артефаката можемо пратити развој трговине са Арабијом и Индијом. Важан инпулс за развој привреде је био и проналазак кола и грнчарског круга. Развој трговине и занатства као и земљорадње омогућио је настанак писма које је најпре служило само као евиденција за сировине и производе земљорадње. Функција писма се постепено променила и постало је средство за лично или друштвено пројављивање и то је документовано у најстаријим књижевним делима као што је нпр. „Епос о Гилгамешу“ који говори о митском краљу града Урука из 26. века п. н. е.Политичко вођство градова држава је било у рукама кнезова који су имали сваку моћ. Архитектонски облик религије су били 15 метара високи зигурати- пирамиде који су осим тога са су служили као палате за кнезове испуњавале и репрезентативне улоге у односу на поданике. Поједини градови су водили ратове који су били локалног карактера и водили су се за воду и никад нису постали инпулс за оснивање већих империја које би обухватале целу територију Месопотамије. Од почетка 3. миленијума је богатство Сумерана привлачило племана са севера. У ово доба које се одликовало уништењем великих палата дошло је до поделе до тада јединствене световне и духовне моћи. Владари из овога доба су градили велике палате са гробљима у којим су се сахрањивали заједно са целом својом дружином. На крају овог протодинастичког петиода сумерски утицаји су се раширили све до Средоземног мора.За разлику од Сумера у старом Египту дошло је већ на крају 4. миленијума до политичког уједињења земље. Овом развоју је помогла релативна изолованост земље у географском смислу пред утицајима из вањске стране која је дала могућности одбране. од непријатеља. Бројна мала краљевства која су се окупила око две државе Горњег Египта са центром у граду Нехену и Доњи Египат са центром у граду Перуџет били су у току неколико генерација процеса у трајању, сједињени у половини 32. века п. н. е. под владавином горње- египатског владара. У најстаријим изворима се име владара наводи као Шкорпијон, Нарамер и Аха и сви ови владари су означавали једну личност фараона Менеса ујединитеља Египта. На крају архајског периода 28. век п. н. е. досезала је моћ фараона чак Синајско плуострво и стари Египат је диспонирао изравним везама са градом Библосом који се налазио у далеком Либанону.Већ су владари 1. династије ослањали своју моћ о сустав централног уређања управних уреда и култ властите религије или су се проглашавали за отелотворења Хоруса бога неба. Египатска религије се карактеризирала и поштовањем животиња (лавови, бикови и краве). Карактеристика је била и снажна вера у посмотни живот. У Сакари и Абиду били су од опека саграђене валике грађевине и гробови. Уједињени Египат је диспонирао са великом развијеном културом. Хијероглифско писмо нашло је своју примену у религиозним саопштењима, у управним стварима (порески регистри), код одређивања годишњих доби и у растућаој мери такође у уметничком стварању.Насупање 3. династије који се датира од године 2.707. п. н. е. обележио је доба старог Египта. Империја се даље развијала после овладавање делте Нила и експандирала на југ у Нубију. Владајућа и управљајућа структура једнако као и египатска култура је бобила дефинитивну слику. Ова етапа се карактерише изградњом монуманталних надгробних споменика која је добила свој врхунац у градњи пирамида за време владавине у 3. и 4. династији. Најпознатију фараони који су градили пирамиде у ово доба били су Џозер, који је као први хтео да сагради степенасту пирамиду, Снефру, Хуфу и Рахеф. О сваршености ових гигантских објеката сведочи и уметничко украшавање ентеријера пирамида. Сликари и вајари су досегли своја врхунска дела. У религији је велики значај добио Бог Ра и фараон Раџедет био је први владар који се назвао по овом Богу и завео је култ Бога Хоруса.Од краја 3. миленијума почео је бакар да боде замењиван и надокнађиван бронзом. У њеној производњи је поред бакра употребљаван и цинк кој је вероватно довожен из западног Ирана и из територија данашњег Узбекистана. У Египту се употребљвао бакар и бронза се релативно касно употребљавала и није била од значаја као у Месопотамији и вероватно се у Египту бронза уопште нија производила већ се само увозила. То је представљало проблем јер стари Египат није имао сировине и морао је да се ослони на довоз из иностранства. Употреба бронзе а касније исто тако и гвожђа била је спора и то је доводило до заостајања Египта у развоју.У области Сумерке културе настале су у 2. половини 3. миленијума велике промене. Сарагон краљ града Акада створио је снажну империју и под својом владом ујединио је целу Месопотамију. Пред своју смрт је Сарагон владао империјом која се протезела од Перзијског залива све до Средоземног мора и њему се приписивало оснивање првог морепловства.Акадска империја је престала да постоји после смрти свога оснивача краља Сарагона и унутрашња нестабилност и спољни непријатељи довели су до поновног настанка држава градова. На Месопотамију су стално нападали племана Еламита и Аморејаца и крај сумерска владавине био је близу. Поједини владари су покушавали да обнове јединство Месопотамије. Најјачи град био је Ларса али је она била поробљана од стране не тако значајног града Вавилона. чији је владар био Хамураби. Он је основао другу империју али се она после његове смрти распала. Он је створио један од најстаријих закона тз, Хамурабијев законик. Брзо је Вавилон посстао најјачи град у Месопотамији али су га пљачкали Хетити који су након што би га опљачкали облазили. Слабост Вавилонске империје су искористили Касити. У Сирији је дошло до великог напредка и њени почеци се датирају у настанак Акадске државе. Овде нија настао центрајистички државни облик већ су поједини градови добили на значају и тако су се издвојили градови Угарит, Арадос, Библос и Тирос који су се трговином уздигли у богатству и у утицајима.На крају 23. века п. н. е. настало је у Египту прво прелазно доба. Моћи фараона су нестали и цела држава се распала на неколико регијоналних .- мањих творевина. Наступањем 11. династије и после 200 година почело је у Египту средње царство. Аменемхет I је прогласио култ Бога Амона који је постао најважније египатско божанство. Границе су поново биле померене далеко на југ до Нубије. Египат је проживљавао доба стабилности и просперитета и томе су допринели трговачки односи са Феникијом. Фараон Сенусрет III постао је најможнији владар Египта. Овај период просперитета завршио је упад Хикса семитских племана и трајао је један век док се Египат није од тога опоравио.Победом над Хиксима почиње у Египту ново царство које је после упешне експанзије у Нубију своју експанзију одредило према предњој Азији која је имала много сировина и Канан и Феникија као и остали градови били супоробљани око 1.500. год. п. н. е. Врхунац је Египат доживао за владавине Тутмоса III 1.479. – 1.425. п. н. е. који је померио границе Египта све до реке Еуфрата. За владавине Аменхотепа IV познатог као Акхенатон Египат је доживео велики просперитет и овај фараон је направио религиозне и друштвене реформе и хтео је да уведе монотеистичку религију и обожавање БогаАтона. Главни град је постао град Ахетатон али после његове смрти ова религија се није одржала и Египат се враћа поштовању старих божанстава.Острво Крит је постало око 2.000. године п. н. е. центар велике културе која је названа минојска култура. Археолошка истраживања показали су велики домет ове културе палата. У своје доба Крета је добила јако много важности у погледу трговине и поморства и могуће је да је Крета сама водила ратне експедиције и тако добила на важности у Егејском мору. Око 1.450. године п. н. е. ова култура је нагло нестала и нису се сачували подаци о разлозима њаног нестајања. Крата је постала део микенске културе која се развијала на обали Грчке које је била подељена у велики број малих краљевина од којих су најзначајније били Микена, Пилос, Атина. Грчка култура је у ово доба достигла велике вредности. Микена је имала велике амбиције и водила је експедицију на Малу Азију која је позната као Тројански рат.Крајем 2. миленијума п. н. е. почело да на значају да добија прерађивање гвожђа али се оно уводи полако и само од око 1.000. године п. н. е. потисло је бронзу из употребе.Антика је термин који означава период европске политичке и културне историје у којем су водећу улогу имале стара Грчка и Рим. Старогрчка цивилизација се простирала на просторима данашње Грчке,Мале Азије, Сицилије, јужне Италије, а касније и у Египту, Сирији и Индији. Пошто се старогрчка цивилизација не може ограничити само на Грчку нити само на Грке, погоднији су старогрчки називи Хелада и Хелени.

Антика обухвата период од преко 15. векова, од 1.000. п. н. е. до пада Западног римског царства (476) и затварања паганских филозофских школа у источном, Јустинијановом царству око 500. године н. е.

1. Грчко доба. У првом раздобљу антике грчка је култура, иако доноси изванредне новине, још маргинална у односу на старе цивилизације и велике силе онога доба (Египат, Асирија, Вавилон илиПерзија).
2. Хеленизам. Након Александрових освајања (до 323. године п. н. е.), Македонија постаје велесила и грчка се култура нагло шири у заузета подручја, која су раније већином била под влашћу Перзије, потискујући традиционалне културе; тако настаје раздобље хеленизма.
3. Римско раздобље. Разни историчари различито означавају када престаје раздобље хеленизма, а започиње римско раздобље: од 201. п. н. е. (крај Другог пунског рата) до 30. године п. н. е. (Египат, посљедње краљевство под хеленистичком динанстијом, пада под римску власт). Реч је наравно, као и увек када у историографији постоје оваква неслагања, о процесу, гдје је сваки фиксни датум мање или више арбитраран. У културном смислу, Римско раздобље је наставак хеленизма.Модерна знања о старовековним социјалним, културним и политичким развојем на индијском субконтиненту излазе из разлога недостатака писмених извора у првом реду из археолошких налазишта. Из њх можемо потврдити да је цела област у доба неолита била насељена. Најраније цивилизације потичу из доба 7.000. – 3.200. п. н. е. из локалитета Мергар који се налази западно од долине реке Инда код данашњег Пакистанског града Квета. Овде су дошли и помешали се са домородим становништвом племана са запада која су одлазила на север и они су говорили дравидским језицима и овде су основали цивилизацију која је позната као харапска култура која је датирана од 3.300. – 1.700. године п. н. е. на земљишту данашњег Пакистена. Њено име је одвођено из првог налазишта у граду Харапа у провинцији Панџаба. У то доба су одржавали везе са Сумерима и Египтом.

   Око половине 2. миленијума п. н. е. дошло је до серије инванзија индоевропских племана који се називају Ајри. Ово полономади су упали у Индију преко гора на северозападу и поробили су велики део индијског субконтинента. Дали је харапска култура била овим налетима уништена или је дошло до уједињавања остаје нејасно из разлога недостатака података. Део становника је побегао на север а део је био асимилован арјанским становништвом као земљорадници. У годинама 1.500. – 1.000. п. н. е. настали су Веде збирке посветних текстова које су преношене само усменим путевима и садржале су ритуале посвећене Богу употе за извршавање жртава и филозофска мишљења. Овај најпознатији извор ране индијске историје захвата бит хиндуизма. Скупа са Упанишадима и епосима Махабхарата и Рамајанапредстављају Веде основ сваке литературе и филозофске мисли у Индији. Ајри су постепено прешли од номадског народа у насељенике и населили су се око реке Ганг и оновали су систем касти. Највише постављена каста су били брамани за њима су следили каштраји који су били војници вајшије су били земљорадници и занатлије а најнижа каста су били каста робова шудри.До 7. века п. н. е. настало је на територији на којој се протежеданашњи Авганистана све до индиске државе Бихар у свему шеснаест великих краљевина и олигархијских република које су називане махаџанападе. Најутицајнија из ових држава била је Кошали затим Аванти и Гадара. Од када је снажна држава краљевина Магада поробила своје суседе тежиште индијске цивилизација се померило на исток. Ту је деловао Буда и Махавира из којег потичу религије будизма и дуинизма. У долини Инда су владали месни краљеви које је поробио Перзијски краља Дарије I 520. године п. н. е. а 526. године п. н. е. је упао у долину Инда Александар Велики.Кушанска империја исто као и краљевство Андраха пала је на почетку 3. века. Око 320. године ујединио је Чандрагупта И долину Ганга и његови нсатупнициСамундрагупта и Чандрагупта ИИ добили су контролу над целом Индијом у даљих 100 година и ова држава је позната као гуптовска империја. Гупти су овладали само језгро империја док су освојене области управљане од стране других подређених владара и за њихово време заживала је Индија. Златни век своје цивилизације у коме цвета литература, наука и уматност и у поређењу са Европом били су на већем степену развоја и допринели су развоју математике у Европи. Ова држава је после налета Хефталита пропала око 550. годинеПосле пет година добио је владавину оснивач маурјовске империје Чандрагупта Маурија и његова држава је објединила велики део индијског субконтинента. Раст ове империје је следио у владавуни његовог унука Ашока. Индија је за његове владавина постала велики центар науке и културе. После његове смрти империја је почела да се распада и била је изложена инванзијама. У 2. веку п. н. е. је великим делом централним и јужним областима овладала династија Андраха. У првој половини 1. века су индију овладали разна племена номада од којих се једно настанило ту и основало Кушанску империју У доба пада Маурја била је Индија великим привредним центром и трговала је са римском империјом будизам се проширио од средње на југоисток Азије и исто тако у Кину а индијска уметност и нарочито вајарство досегло је велики ниво.Око 5000. године п. н. е. се на обали Жуте реке и Јанг цек јанга на истоку Кине почели развијати неолитска села чији су становници били пољопривредници. Уопштено од 3000. –2000. године п. н. е. су на основу археолочких ископавања доказане прве насеобине на овој територији. О овом добу постоја јако скромни подаци. Постоје многе легенде о кинским династијама. Око 2.100. – 1.600. п. н. е. владајућа династија је Сиа и њена владавина се поклапа са бронзаном доби. Наследила ју је династија Шанг која је контролисала Кину у 11 веку п. н. е. и из овог доба потичу први писани подаци. Из овог доба потичу прва слова кинеске азбује из којих је касније настало модерно кинеско писмо.Од 4. века п. н. е. растао је утицај Чхин најзападније Кинске државе и његов краљ пошто је уништио све своје противнике 221. године је примио титул цара (хуанг-ти) и од тога доба се назива Чхин С-хуанг-ти (први цар). Његова владавина повезује се са агресивним походима и Кина се раширила у границама данашњег Вијетнама и Кореје. На северу је почео са градњом великог кинеског зида као одбрану од најезде номада у унутрашњој политици је завео рестриктивно законодавство и централизацију.Абдикацијом последњег цара династије Хан 220. године започело је доба три краљевства. Север земље је краљевство краљевство Источно Ву, на западу се простирало краљевство Шу-хан а на југу је било доминантно краљевство Цхао Веј. Свако од краљевства је на власт дошла династија Тин 260. године која је за кратко опет ујединила целу земљу. Убрзо је дошло до несугласуца између принћева што су искористили спољни непријатељи и упали у северну Кину и убили последња два кинаска цара док су остали чланови династије побегли у данашни Нанкинг и основали династију Источни Тин. Језгро империје је остало под контролом номадских племена све до године 589. Пошто није могла да се створи стабилна влада у брзом следу је продефиловало шеснајест краљева у челу са владарима који нису били кинеског порекла а династија Тин на југу је била свргнута 420. године.Кратко после смрти цара дошло је до устанка земљорадника и до грађанског рата. Из тога рата као победничка изашла је династија Хан која се приклонила филозофији Конфучионизма. Положај Као-цу првог цара династије Хан било је јако несигурно због упада барбарских племана. Цар је снизио енормно велике порезе и централизовану државу и ово се позитивно одразило на културни и политички развитак државе. Цар је предузео велику експедицију против барбарских племана и отреао их је у унутрашњост Монголије. Настала је ера трајног мира и благостања. Томе је допринело и успостављање веза са римском империјом и трговина свилом. Доба династије Хан је завршило око 9. године. узурпацијом Ванг Манга који се прогласио за цара династије Хсин и хтао је да спроведе аграрна реформе и хтео да обузда велепоседнике. Он је 23. године био свргнут и убијен. Недуго затим је цар Куанг-ву прогласио династију Источни Хан и до краја 1. века обновио је границе империје. У доба позне династија Хан оснажио је у Кини будизам који се проширио из Индије. Даље је следио распад династије Хан после војничког устанка 189. године и владавине еунуха на двору.

Lepenski Vir je jedno od najvećih i najznačajnijih mezolitskih i neolitskih arheoloških nalazišta. Smešteno je na desnoj obali Dunava u Đerdapskoj klisuri, u Srbiji, u centralnom deluBalkanskog poluostrva. Ovaj lokalitet, koji je ime dobio po dunavskom viru, bio je sedište jedne od najvažnijih i najsloženijih kultura praistorije.

Između 1965. i 1970. otkriveno je ribarsko lovačko naselje sa začecima kultivacije i domestifikacije. Tokom iskopavanja otkriveno je sedam sukcesivnih naselja i 136 objekata (kako stambenih, tako i sakralnih) koji su izgrađeni u preriodu od oko 6500. do 5500. godine pre naše ere.

Glavni rukovodilac istraživanja ovog lokaliteta je bio profesor dr Dragoslav Srejović, arheolog, akademik i profesor Univerziteta u Beogradu.

Kultura Lepenskog Vira se rasprostire duž Đerdapa, na lokalitetima:

• Lepenski Vir
• Vlasac
• Razvrata
• Ikoana
• Hajdučka vodenica
• Alibeg
• Padina

 Tri lokaliteta su nizvodno od „Gvozdenih vrata“ - Ostrovul Bokului, Skela Klodovei i Ostrovul Korbului. Ova kultura je zahvatila i oblast Transilvanije. 

• Proto-Lepenski Vir
• Lepenski Vir I (a-e)
• Lepenski Vir II
• Lepenski Vir III (a, b)

U svojoj najstarijoj fazi ova kultura ima epipaleolitski karakter. Proto Lepenski Vir pripada ranom mezolitu, Lepenski Vir I i II - poznom mezolitu, a Lepenski Vir IIIa - starijem neolitu. Prve tri faze predstavljaju lovačko-sakupljačke zajednice, dok je u četvrtoj fazi zastupljen period prvih zemljoradnika i stočara (od 5300. do 4500. godine pre nove ere).

uđenje kulture Lepenskog Vira i uspostavljanje njene svojevrsne umetnosti, otpočinje oko 7000. g. stare ere. Tri faktora - izolacija, promena klime i uvećanje lokalne populacije - bili su odlučujući za ovaj preobražaj. Stvaraoci ove kulture pripadaju starom evropskom stanovništvu, populaciji mlađeg paleolita. Antropološki tip je Brno-Pšedmost, oberkaselska varijanta kromanjonskog tipa. Njih odlikuju mezokefalna glava, široko lice, visok rast i robusna građa. Usled mikroevolucionih promena (smatra se da su trajale 100 do 200 generacija) došlo je do gracilizacije, ali je zbog izolovanosti ipak očuvan stari antropološki izgled.Đerdap - najveća klisura Evrope - predstavljala je izolovani svet, posebno u ranom holocenu kad su opustela sva okolna ravničarska područja. Velika reka se neposredno vezuje za planinski reljef zbog čega se na malim rastojanjima naglo menjaju nadmorske visine (od 50 do 800 m) i otuda na ograničenim prostorima sučeljava i po nekoliko ekoloških zona. Veliki broj mikroekoloških staništa, raspoređenih u "spratove" izmeđureke i obližnjih planinskih površina, omogućava da se brzo, na kratkom putu nađe sve što je potrebno za život: u vodi - obilje ribe, na obali - najraznovrsnije stene i minerali, a u šumi - divljač, plodonosno drveće igorivo. Ova prirodna bogatstva još više su se uvećala u prvim vekovima 7. milenijuma stare ere, kad je otopljenje opšte klime (početak boreala) izazvalo novo bujanje vegetacije, a čoveku omogućilo stalni boravak pod vedrim nebom.Jedini „materijal“ za arhitektonsko stvaralaštvo kojim je populacija Đerdapa raspolagala u trenutku naseljavanja prostorno ograničenih dunavskih terasa bio je naviknutost na pećinski prostor u vidu polulopte ili polulevka sa ukošenim zidovima i svetlošću koja se od ulaza probija prema suženom, mračnom dnu. U svim fazama ove kulture grade se isključivo staništa čije su osnove izvedene iz kruga ili trougla (zarubljeni kružni isečak) s ukošenim „zidovima“, tj. krovom koji neposredno naleže na osnovu. To znači da je populacija ove kulture živela u staništima šatorskog izgleda, odnosno da je stambeni prostor uvek shvatala kao pećinu. Arhitektura je izrazito matematička. Građevinski materijal i tehnike gradnje se ne menjaju. I dalje se grade kamena ognjišta. U ovom periodu se javljaju

• svetilišta
• šatori
• kružne platforme od kamena

Građevinski materijal i tehnike gradnje na Lepenskom Viru se ne menjaju. Osnove staništa zadržavaju oblik zarubljenog kružnog isečka, a takođe i kamena ognjišta su prisutna u više slojeva. Svi elementi „enterijera“ (ognjišta, kameni stolovi, sklutpure) su zaliveni u čvrstu masu poda napravljenu od crvenogkrečnjaka. Postavljeni su u određenom odnosu na primarni jednokraki trougao. Na mestu gde se seku simetrale strana ovog trougla, stavljan je oblutak(žrtvenik), a oko njega monumentalne kamene sklupture.

U Stambenom horizontu na lokalitetu Vlasac II, otkriveno je 15 staništa i 5 posebnih ognjišnih konstrukcija, kao i 5 osnova šatora sezonskog karaktera, sa platformama od krečnjaka, koja su verovatno predstavljala mesta za spavanje. Istog karaktera su i staništa Vlasac III, gde su otkriveni ostaci 6 šatora, 4 ognjišta na otvorenom i 4 solidno građena staništa. Ognjišne konstrukicije su nemarno urađene. Novinu predstavljaju niske kamene ograde koje zatvaraju kameni prostor i moguće je da su ostaci šatora kvadratne osnove i piramidalnog izgleda.Naselja su podignuta na najnižim dunavskim terasama, grupisana su 2-3 u zoni u radijusu od 10 kilometara. Staništa Lepenskog Vira su u obliku kružnog isečka, elipse, trougla zaobljenih uglova, sa ukošenim zidovima i krovovima koji naležu na osnovu. Na ovom arheološkom nalazištu u sedam sukcesivnh naselja (Proto Lepenski Vir, Lepenski Vir I a-e, Lepenski Vir II) otkriveno je 136 stambenih i sakralnih objekata, koji su izgrađeni u razdoblju od 6.500 do 5.500. godine p. n. e. Naselja imaju potkovičastu formu sa nekom vrstom potkovičastog trga u sredini. Naselja su orijentisana ka reci, grupisana u dva krila. Jedno usmereno uz vodu, a drugo niz vodu. Između ova dva krila se nalazi „trg“. Prostor je rasčlanjen stazama i rampama. Naselja ove kulture se dele u dve grupe:

• stalna (bazična)
• sezonska (tranzitna)

Najstarije naselje (Proto Lepenski Vir) je sezonskog karaktera, a mlađa (Lepenski Vir Ia-e i delom Lepenski Vir II)su stalna. Na lokalitetu Vlasac je obrnuto (Vlasac Ia-b su stalna naselja, a Vlasac II i III su sezonskog karaktera).Najranija svetilišta se javljaju na Lepenskom Viru Ib. Istog su oblika kao i svetovni objekti, ali su precizno i solidnije građena. Unutrašnjost je raščlanjena na dva dela: svetilište i prostor za stanovanje. Ognjišna konstrukcija i dalje zadržava osovinski položaj i okružuje se „stolovima“. Svetilište zauzima ¼ stambenog prostora. Svi elementi enterijera, kao što su ognjište, žrtvenik, „stolovi“, skulptura, zaliveni su u čvrstu krečnjačku masu poda. U svetilištima iz Lepenskog Vira g-e javljaju se novi elementi: trouglovi sa produženim kracima od crvenih kamenih pločica, uglavljenih u pod, uz ognjište.

U svetilištima Lepenskog Vira II prestaje premazivanje poda krečnjačkom masom. Naselje iz ovog perioda se sastoji od 44 staništa, od kojih samo jedno ima svetilište, odnosno sastoji se iz dve prostorije. Ista situacija je na lokalitetu Hajdučka vodenica, gde je takođe otkriveno samo jedno svetilište.Monumentalna skulptura se javlja kad i prva svetilišta, kao element u entrijeru. Javlja se samo na onim lokalitetima gde su postojala svetilišta, u Lepenskom Viru, Hajdučkoj vodenici, Padini. Skulpture se postavljaju iza ognjišta i žrtvenika i učvršćuju se u pod.

Veličina skulpture zavisi takođe od veličine svetilišta. Najveća je 62 cm, pronađena u svetilištu najprostranijeg staništa od 42m², a najmanja 16 cm u staništu od 8m².

Skulpture se modeluju tehnikom iskucavanja, a ređe klesanjem. Mogu se podeliti u 3 grupe:

• modelovane u naturalističkom stilu
• sklupture sa apstraktnim arabeskama
• skulpture akonične forme

Ikonografija skulpture:

• ljudski lik
• životinjski lik

Najstarije skulpture prikazuju ljudsku figuru u celini, ali samo je glava oblikovana - obrve, dugi nos, velika usta. Već skulpture iz sloja Lepenski Vir Ic imaju predstavljene samo oči, uvojke kose ili šare na kapi, vrlo su brojne i kvalitetne. Iz ovog perioda su prve skulpture životinja (ribe i jeleni). Od Lepenskog Vira Ig počinje opadanje, obrada je nemarnija i ova tendencija traje do Lepenskog Vira Ie.

Skulptura doživljava izvestan preporod u Lepenskom Viru II, kada se javlja veći broj detalja, a prioritet se daje tehnici klesanja. Ovo je arhaizirajući stil. Ljudska figura se prikazuje u celini, javljaju se i prvi detalji poput ruku, grudi, kičme... Prvi put se modeluje ljudska glava u natprirodnoj veličini. Akcentovanjem pojedinih crta lica raniji naturalizam prerasta u apstraktno ekspresionistički stil.U svim fazama kulture mrtvi su sahranjivani u okviru naselja, najčešće oko ognjišta. Ali ovakvo sahranjivanje je karakteristično samo sa pojedine članove zajednice, za ostale individue nema podataka. Praktikovani su izuzetno složeni rituali sahranjivanja. Postoji nekoliko oblika: inhumacija, sekundarno sahranjivanje, odnosno parcijalno sahranjivanje pokojnika. Inhumacija je najčešći oblik i traje tokom cele kulture. Pokojnici su polagani u različitom položaju, ipak najčešći je opruženi, sa rukama položenim uz telo, šakama na donjem trbuhu. Polagani su u plitka udubljenja, retko od kamene konstrukcije. Postoji, iako retko, polaganje pokojnika u sedećem položaju. Orijentacija zavisi od staništa. U starijoj etapi inhumiranje je uz stanište, na otvorenom prostoru, dok se u mlađoj pokojnici sahranjuju oko ognjišta ili u začelju staništa. U svetilištima nađeni su ostaci pokojnika između žrtvenika i skluptre, orijentacija je jug-sever. U fazi Lepenski Vir III tela su polagana u embrionalnom položaju. Kremacija se javlja samo na lokalitetu Vlasac i to u nekoliko grobova od faze Ia.

Sekundarno i parcijalno sahranjivanje često je praktikovano. Pokojnici su izlagani ekskarnaciji van naselja, da bi se posle toga premeštali unutar naselja, u celini ili parcijalno. U početku sahranjuju se samo lobanje i donje vilice, a kasnije i duge kosti. Lobanje nalazimo u „škrinjama“ od krečnjačkih ploča.

Posipanje okerom nije često, kao ni posipanje ribljim zubima. Prilozi se javljaju retko, uglavnom su nakit, alatke od roga, kosti ili očnjaka divlje svinje, lobanja jelena, divljeg govečeta i dr.

Parcijalno sahranjivanje je karakteristično kod sakupljačke zajednice, odnosno za zajednice najstarijih zemljoradnika Bliskog istoka(Natufijenska kultura, Jerihon A-B).Najčešći predmeti za svakodnevnu upotrebu izrađivani su od kamena i roga jelana, sileksa (koji dominira u starijim fazama), kvarca (karakterističan za mlađe faze) i silikatne stene. Prisutni su odbici od jezgra, bez dodatog retuša, ili veoma grubo retuširani. Najviše je prisutno iveraka poligonalne osnove i ljuspičasto retuširane ivice, zatim su nađeni strugači i strugalice, rezači, šiljci, ubadači i svrdla.Oko 5300. godine pre nove ere stanovnici Lepenskog Vira doživeli su tzv. neolitsku revoluciju. Ovo je period koji obeležava početak boreala, kada nivo vode opada, reke ustaljuju tokove, stvara se „crnica“, a tople šume se rasprostiru do srednje Evrope. Stanovnici Lepenskog Vira u ovom periodu pripitomljavaju prve životinje i počinju da se bave zemljoradnjom. Ova najmlađa faza na Lepenskom Viru pripada kulturi Starčeva.

Život na Lepenskom Viru zamro je oko 4500. godine pre nove ere, kada su stanovnici krenuli u potragu za većim obradivim površinama.

Malo je naučnih disciplina koje podjednakom snagom privlače i osvajaju pažnju i malog broja stručnjaka i ogromnog broja nestručnjaka kao što je to arheologija. A u arheologiji nema mnogo takvih mesta kojima je posvećeno toliko prostora, naučnog interesovanja i širokih naučnih diskusija kao što je to slučaj sa praistorijskom Vinčom. Ono što je Troja za Malu Aziju, Krit i Mikena za Egeju, El Obeid i Tel el a Marna za drevni Istok, to je praistorijska Vinča za Balkan, Podunavlje, pa i za celu Srednju Evropu.

Praistorijsko naselje u Vinči, na desnoj obali Dunava, 14 kilometara nizvodno od Beograda, otkriveno je pre više od šest decenija. Proučavanje arheoloških dokumenata do kojih se došlo dugogodišnjim i napornim iskopavanjima pokazalo je da najstarija Vinčina kultura pripada ranom periodu neolitskog doba. A to je vreme od koga nas deli preko šezdeset stoleća. To je doba kada je veliki deo ljudskog roda stanovao po zemunicama i trošnim kolibama od pletenog pruća. U to vreme ni najstarije civilizacije Mesopotamije, Indije i Egipta nisu još bile otkrile tajnu pisanih znakova niti su znale kako se tope rude, pa prema tome nisu znale ni za metal. Celo čovečanstvo živelo je u tišini i miru kamenog doba, koje rimski pesnik Ovidije naziva »zlatnim vekom ljudskog roda«. Izgleda da je tada, zaista mir vladao zemljom: ljudi su bili malobrojni, naselja retka, i najčešće otvorena i ničim nezaštićena. Još nije bilo ni kopalja, ni oštrih mačeva ni teških bojnih sekira. Sve što je čovek pravio od kamena bila su uglavnom primitivna oruđa za obradu zemlje, za lov i ribolov.

U takvo vreme manja grupa ljudi nepoznatog imena i porekla došla je iz nepoznatog nam pravca na obale Dunava i tu, na domak ušća Bolečice iskopala u lesnom zemljištu desetak zemunica, u kojima su živeli, rađali se, radovali se životu, bolovali i umirali.

Prirodno je da su stanovnici ovoga najpre malog, a zatim sve većeg i bogatijeg naselja morali od nečeg da žive. Treba samo stati na obalu Dunava i pogledati na reku, široku i bogatu ribom, da bi smo se setili da je ribolov bio značajna privredna grana neolitskih stanovnika Vinče. To potvrđuju mnogobrojne udice i harpuni, pravljeni od kosti i jelenjeg roga. U Vinči su otkrivene i izvesne količine ugljenisanog žita, pšenice i ječma kao i nekoliko silosa — ambara, ukopanih u zemlju, dobro isušenih i ispečenih zidova u kojima se čuvalo žito. Mnogobrojne kosti domaćih životinja, naročito ovce i svinje, dokaz su da su se žitelji ovog naselja bavili i stočarstvom. Prema tome, privredna osnova neolitske Vinče bila je dovoljno i široka i bogata da obezbedi udoban i spokojan život njenim stanovnicima i dug vek samom naselju. Da je život praistorijskog naselja u Vinči trajao ne samo desetine, nego verovatno i stotine godina, pokazuje debljina kulturnih slojeva ovog velikog arheološkog lokaliteta. Od početka osnivanja naselja pa do njegovog kraja u Vinči su se formirali kulturni slojevi starije i mlađe faze njene kulture, debeli preko deset metara. Pored bogatstva i naučnog značaja svoje kulture, Vinčino neolitsko naselje i po moćnosti kulturnog sloja zauzima prvo mesto među arheološkim lokalitetima u Evropi.

Svakako je zanimljivo da se objasni i kako je pronađena praistorijska Vinča, ko je vršio prva naučna istraživanja u njoj i dokle se upravo došlo u proučavanju Vinčine kulture.

Najstarije tragove te kulture, zapravo ostatke njenog prvog ribarskog naselja, otkrili su početkom XX veka dunavski ribari. U obali iznad samog toka vode, oni su našli ceo niz vaza — posuđa od pečene ilovače, nekoliko primitivnih skulptura od terakote, figurina ljudskih i životinjskih likova i druge predmete. Sve to ribari su doneli u Narodni muzej i predali njegovom tadašnjem upravniku i profesoru arehologije na Beogradskom Univerzitetu dr Miloju Vasiću, prvom srpskom arheologu koji je stekao najviše stručne i naučne kvalifikacije u našoj arheološkoj nauci. Miloje Vasić je otpočeo prva iskopavanja u Vinči 1908. godine, na mestu gde su se nalazili ostaci srednjovekovnog manastira iz 14. veka, Vavedenja. Manastir je bio podignut upravo ovde iznad samog praistorijskog naselja. To je čest slučaj, tako da su arheolozi i etnografi zapazili da stari nazivi: crkvine, crkvište, manastirine, koji se zadržao za neka pusta mesta na kojima nema, u stvari, nikakvih vidljivih ostataka nekih građevina — označavaju i nagoveštavaju arheološke lokalitete.

Već prva iskopavanja u Vinči pokazala su da je otkriveno prostrano i bogato naselje iz mlađeg kamenog doba — neolitika. Tako ga je Dr Miloje Vasić i prikazao i objasnio u radu u kome je objavio rezultate svojih istraživanja. Takvo njegovo tumačenje Vinčine kulture bilo je prihvaćeno u nauci bez ikakvog protivljenja. Međutim, kad je posle dugih ratova kroz koje je prošla Srbija od 1912. do 1918. godine, nastavio svoja istraživanja na ovome prostoru, negde od 1929. do 1933. godine, profesor Miloje Vasić je promenio iz osnova svoje tumačenje Vinče. Impresioniran bogatstvom i raznovrsnošću otkrivenog matenjala i izvanrednog, u našoj praistoriji do tada nepoznatog takvog i tolikog kulturnog inventara: a to su hiljade vaza, statueta, razno oruđe i nakit — profesor Vasić je došao do uverenja da je Vinčina kultura znatno mlađa od neolitskog doba. Jedno kratko vreme smatrao je da je ova kultura vremenski paralelna sa bogatom kritsko-mikenskom kulturom. Dalja proučavanja dovela su ga do grčke kulture i do vremena kad su Grci iz Jonije počeli da osnivaju svoje trgovačke kolonije na obalama Crnog mora. To je doba 8. i 7. veka p. n. e.

Šta je navelo takvog znalca i odličnog stručnjaka kakav je bio profesor Vasić da napusti svoje ranije i prvobitno, u suštini pravilno objašnjenje i određivanje veka Vinčine kulture? Iskopavanja u Vinči su vođena po strogom i savremenom naučnom metodu. U tom pogledu Vinča je postala sinonim i simbol savesnog naučnog istraživanja. Ali je teorija o Vinči kao jonskoj koloniji izazvala otpor i praistoričara i klasičnih arheologa. U svom istraživačkom zanosu profesor Vasić je smatrao da praistoričari ne poznaju klasiku, a klasični arheolozi da ne poznaju praistoriju, tako da ni jedni ni drugi ne mogu pravilno shvatiti njegovo tumačenje Vinče.

U čemu je zapravo to tumačenje, koje bi, da je prihvaćeno, predstavljalo pravu revoluciju u arheologiji i istoriji? Vinču su, prema toj teoriji, osnovali u 7. veku st. e. grčki rudari, kao koloniju čije je ime ostalo nepoznato. Ovi rudari su tragali za retkom rudom cinabaritom, od koje se dobija skupocena boja cinober. Ova ruda je zaista eksploatisana u doba postojanja Vinčinog naselja, u rudniku Šuplja stena, s južne strane Avale. U tom rudniku otkriven je materijal koji odgovara Vinčinom kulturnom inventaru. A u Vinči je, opet, otkriven cinabarit koji nesumnjivo potiče iz Šuplje stene. Još jedan momenat je uticao na stvaranje originalne Vasićeve teorije. Vodenim putem Dunavom, ili Istrom, kako su ga zvali stari Grci, zaista se moglo stići ne samo sa Crnog nego i Egejskog mora do Vinče. Po predanju je poznato da su Argonauti Istrom plovili sve do mesta gde se ova reka račva u dva kraka, pa jednim teče u Crno, a drugim u Jadransko more. To je možda ušće Save, koju su stari geografi smatrali tim zapadnim Istrovim krakom. Pa ako su Argonauti mogli da pređu ceo taj put, ako je Jason sa Medejom i zlatnim runom iz Kolhide mogao da stigne do Jadranskog mora, onda, po tumačenju pokojnog profesora Miloja Vasića, sasvim je verovatno da su i jonski rudari tim istim Istrom mogli doći do Šuplje stene, do njenog rudnog blaga, zbog čije je eksploatacije i prerade osnovano i naselje u današnjoj Vinči, kao dunavska luka jonskih trgovaca.

Danas je nesumnjivo da Vinča pripada neolitskoj kulturi i neolitskom dobu. A naučna diskusija koju je pokrenuo profesor Vasić doprinela je da se uopšte razjasne mnoga pitanja i reše mnogi problemi koji se tiču arheologije, a posebno razvoja praistorijskih kultura u Srbiji. U tome leži pravi i veliki značaj Vinče, njene kulture i mnogobrojnih naučnih radova koji su o Vinči ili povodom Vinče napisani u našoj i stranoj naučnoj literaturi. I na kraju da napomenemo da se arheološki predmeti otkriveni u Vinči čuvaju u Univerzitetskoj arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta u Beogradu. Ona je otvorena i pristupačna ne samo stručnjacima — arheolozima i drugim kulturnim istoričarima — nego i svima onima koji svoju pažnju poklanjaju kulturnoj prošlosti svoje zemlje. Manji deo predmeta iz Vinče izložen je takođe i u zbirkama Narodnog muzeja u Beogradu.

Kultura se u praksi odnosi na elitna dobra i aktivnosti kao što su visoka moda ili muzejska umetnost i klasična muzika, te reč kulturan označava ljude koji znaju o tim aktivnostima i sudeluju u njima. Na primer, neko ko koristi 'kulturu' u smislu 'kultivacije' može uveravati da je klasična muzika najotmenija od muzike radne klase kao što su pank, turbo folk ili domorodačka muzička tradicija australijskih Aboridžina.

Ljudi koji koriste "kulturu" na taj način paze da je ne koriste u množini. Oni veruju da ne postoje posebne kulture, svaka sa svojim vlastitim vrednostima i logikom, nego radije koriste samo jedan standard rafinacije kojim se sve grupe mogu objasniti. Stoga su oni ljudi koji imaju različite običaje shvaćeni kao "nekulturni" zbog "njihove različite kulture". Ljudi s nedostatkom "kulture" često se čine "prirodnijima", pa posmatrači često kritikuju elemente visoke kulture zbog potiskivanja "ljudske prirode".

Neke socijalne kritike od 18. veka pa nadalje prihvataju taj kontrast između kulturnih i nekulturnih, ali naglašavaju da su rafiniranost i razrađenost kvarenje, a neprirodni razvoj onaj koji zakriva i izobličuje ljudsku suštinsku prirodu. Na račun toga, narodna muzika ljudi iz radne klase je iskreno izražavanje prirodnog načina života, dok je klasična muzika površna i dekadentna. Jednako, ljudi koji nisu sa Zapada često se vide kao 'plemeniti divljaci' koji žive autentičnim neokaljanim životima koji još uvek nisu složeni i iskvareni visoko raslojenim kapitalističkim sistemom Zapada.

Danas mnogi društveni naučnici odbacuju monadno shvatanje kulture te suprotnost kulture i prirode. Oni priznaju da su neelitne kulture jednako kulturne kao elitne (i da su ljudi koji nisu sa Zapada jednako civilizovani) – oni su samo kulturni na različit način. Zato, socijalni posmatrači kontrastiraju "visoku" kulturu elite s "popularnom" ili pop kulturom, koja označuje dobra i aktivnosti namenjenih za proizvodnju i potrošnju neelitnih ljudi ili masa. Obe se kulture, visoka i niska, mogu videti i kao subkulture.Tokom romantizma u Nemačkoj su naučnici, posebno oni zaokupljeni nacionalizmom (težnja za ujedinjenjem Nemačke i borba potlačenih naroda u Austro-ugarskoj Monarhiji), razvili obuhvatniji pojam kulture kao "svetski gledane". Taj način razmišljanja, različit i neusporediv pogled na svet, obeležje je svake etničke grupe. Iako obuhvatnije od ranijih gledišta, taj pristup još uvek je dopuštao razlike među "civilizovanim" i "primitivnim" ili "plemenskim" kulturama.

Do kasnih godina 19. veka antropolozi su prihvatili i prilagodili termin kultura na širu definiciju koju su mogli primeniti na široku raznolikost društava. Oprezni prema teoriji evolucije, pretpostavili su da su se sva ljudska bića razvila jednako i da činjenica da svi ljudi imaju kulturu mora proizilaziti na neki način iz čovekove evolucije. Oni su takođe iskazali nesklonost upotrebe biološke evolucije za objašnjavanje razlika između specifičnih kultura -- pristup koji je ujedno bio i legitimni oblik rasizma. Oni su verovali da će biološka evolucija proizvesti najobuhvatniji pojam kulture, shvatanje koje su antropolozi mogli primeniti jednako na društva s pismom i bez njega ili na nomadska i na sedentarna društva. Dokazivali su da su kroz smer svoje evolucije ljudska bića razvila univerzalnu ljudsku sposobnost za određivanje iskustava, te za kodiranje i komuniciranje njima putem simbola. Kada su ti sistemi simbola bili naučeni ljudi su se počeli razvijati nezavisno o biološkoj evoluciji (drugim rečima, jedno ljudsko biće može se naučiti verovanju, vrednostima ili načinu stvaranja nečega, iako dva čoveka nisu biološki u srodstvu). Stariji argumenti o prirodi protiv odgoja osporavaju da je ta sposobnost za simboličko razmišljanje i socijalno učenje proizvod ljudske evolucije.

Ljudi koji žive odvojeni jedan od drugoga razvijaju jedinstvene kulture, ali elementi različitih kultura mogu se lako širiti iz jedne grupe ljudi na drugu. Kultura je dinamična i može biti naučena, stvarajući je potencijalno brzim oblikom adaptacijena promenu fizičkih uslova. Antropolozi gledaju kulturu ne samo kao proizvod biološke evolucije nego kao njen dodatak, kao glavna sredstva ljudske prilagodbe na svet.

To gledanje kulture kao sistema simbola s prilagođenim funkcijama koji je različit od mesta do mesta, vodilo je antropologe da shvataju različite kulture kao definisane različitim obrascima. Te obrasce čine dugotrajan, proizvoljan i dogovoren skup značenja koji su uzeli konkretan oblik u mitovima i ritualima, oruđu, dizajniranju stambenog prostora i planiranju naselja. Antropolozi stoga razlikuju materijalnu kulturu od simboličke (nematerijalne, duhovne) kulture, ne samo jer svaka odražava različite vrste ljudske delatnosti, nego takođe jer sačinjavaju različite vrste podataka koji traže različite metodologije.

Takvo gledište kulture postalo je dominantnim između Prvog i Drugog svetskog rata, a uključivalo je da je svaka kultura vezana i mora biti shvaćena kao celina, na svojim vlastitim terminima. Rezultat toga bilo je stvaranje kulturnog relativizma, tj. promatranja neke kulture sa stajališta te kulture. Takav pristup kulturi ne pita je li neka značajka moralna ili ne, nego kakvu ulogu ima u životu toga društva.

Uprkos tome, shvatanje da je kultura kodirana simbolima i stoga može biti naučena s jedne osobe na drugu određuje da se kultura, iako ograničena, menja. Kulturna promena može biti rezultat otkrića i izuma, ali takođe može biti rezultat dodira između dveju kultura. Pod miroljubivim uslovima dodir između dveju kultura može voditi ljude da "posude" (zapravo, nauče) jedni od drugih (difuzija (antropologija) ili transkulturacija). Pod uslovima nasilja i političke nejednakosti, ljudi jednoga društva ipak mogu "ukrasti" kulturne tvorevine od drugih, ili nametnuti kulturne tvorevine drugima (akulturacija). Teorija difuzije inovacija predstavlja istraživački utemeljen model za određivanje kako, kada i zašto ljudi prihvaćaju nove ideje.

Sva ljudska društva bila su upletena u procese difuzije, transkulturacije i akulturacije, te malo antropologa danas vide kulturu kao ograničenu. Ti antropolozi pokazuju da umesto razumevanja kulturnih tvorevina u terminima njene vlastite kulture, mora biti shvaćeno u terminima šire istorije uključujući i dodire i odnose s drugim kulturama.

Pored gore spomenutih procesa još od Kolumba svet je bio na širokoj osnovi obeležen migracijama, uključujući kolonijalnu ekspanziju i prisilnu migraciju kroz ropstvo. Rezultat toga su mnoga kulturno heterogena društva. Neki antropolozi su dokazivali da su heterogena društva ipak ograničena nekakvim jedinstvenim kulturnim sistemom i da heterogeni elementi se bolje shvataju posmatrajući ih kao subkulture. Drugi su dokazivali da ne postoji jedinstveni ili koordinirajući kulturni sistem i da se heterogeni elementi moraju shvatiti zajedno u obliku multikulturalnog društva. Multikulturalizam se podudarao s preporodom političkog identiteta koji uključuje zahteve za prepoznavanjem kulturnih jedinstvenosti socijalnih podgrupa.

Sociobiolozi dokazivali su da se mnogi aspekti kulture mogu najbolje shvatiti kroz koncepciju mema koje je prvi uveo Ričard Davkins u svojoj knjizi The Selfish Gene iz 1976. godine. Ideja govori o postojanju jedinica kulture ili memima koji su jako sličili genima u biologiji evolucije. Iako je to stajalište zadobilo neku popularnu vrednost, antropolozi ga odbacuju.Drugi uobičajen način razumevanja kulture je posmatranje kulture koju čine njene komponente: simboli, jezik, vrednosti, norme, i rituali.

Vrednosti su apstraktne ideje o tome što je dobro, ispravno i poželjno. One su osnova za društvene norme. Norme su, dakle, društvena pravila ili upute što određuju prikladno ponašanje u određenim situacijama. Dele se prema oštrini sankcijakoje izaziva njihovo kršenje, a provodi ih društvo. Tako najblaže sankcije izaziva kršenje narodnih normi (nerukovanje prilikom pozdravljanja, nepokrivanje usta prilikom zevanja itd.), dok kršenje običaja normi i zakona izaziva najveće sankcije.

Pravilo je da se arheolozi fokusiraju na materijalnu kulturu, a kulturni antropolozi na simboličku kulturu, iako na kraju obe grupe zadržavaju zanimanje za odnose između tih dveju dimenzija. Nadalje, antropolozi shvataju "kulturu" za označavanje ne samo potrošnja dobara, nego na opšte procese koji proizvode takva dobra i daje im značenje, na socijalne odnose i postupak u kojima takvi objekti i procesi postaju ugrađeni.U ranim godinama 20. veka antropolozi su shvatali kulturu ne za označavanje skupa posebnih proizvoda i delatnosti (bilo materijalnih bilo simboličkih) nego radije za podcrtavanje obrazaca istih. Nadalje, oni su pretpostavili da su takvi obrasci imali jasne granice (stoga neki ljudi mešaju "kulturu" s društvom koje ima posebnu kulturu).

U slučaju manjih društava u kojima se ljudi jedva razvrstavaju u kategorije dobi, spola, kućanstva i etničkog porekla, antropolozi su verovali da ljudi više-manje dele isti skup vrednosti i konvencija. U slučaju većih društava u kojima ljudi prolaze daljne kategorizacije po regiji, rasi, etnicitetu i klasi, antropolozi su počeli verovati da su članovi istog društva često imali visoko kontrastne vrednosti i konvencije. Oni su zato koristili termin subkulture za označavanje kulturnih delova većih društava. Dok subkulture odražavaju položaj segmenta društva nasuprot drugim segmentima i društva u celini, oni često otkrivaju procese dominacije i otpora.Kulture su jednako predodređene za promenu kao i za otpor prema njoj. Otpor može doći iz navike, religije, te integracije i međunezavisnosti o kulturnim značajkama. Na primjer, muškarci i žene imaju komplementarne uloge u mnogim kulturama. Jedan spol može želeti promenu koja će uticati na drugi, kao što se dogodilo u zapadnim kulturama u drugoj polovini 20. veka.

Kulturološka promena može biti uzrokovana okolinom, inovacijama i drugim unutrašnjim uticajima, te dodirivanjem s drugim kulturama. Na primer, kraj zadnjeg ledenog doba doveo je do otkrića poljoprivrede.

Neka otkrića koja su uticala na zapadnu kulturu u 20. veku uključivali su pilulu za kontrolu rađanja, televiziju i internet. Pilula je pomogla porodicama da imaju mnogo novaca i ženama da imaju veću slobodu. Televizija nije samo donela slične vizuelne programe u mnoge domove, nego je takođe uticala kako i kada će članovi porodice biti u međusobnoj interakciji.

Dodir između kultura može rezultovati difuzijom, ili na široj osnovi, akulturacijom.

Difuzija je proces u kojem se nove ideje, ponašanja, tehnologije i verovanja prenose s osobe na osobu, s grupe na grupu ili s društva na društvo. Hamburgeri, kada su uvezeni u Kinu iz SAD-a činili su se egzotičnima. "Difuzija poticaja" odnosi se na element jedne kulture koji vodi inovaciji u drugoj kulturi. Teorija difuzije inovacija predstavlja istraživački utemeljen model za određivanje zašto i kada ljudi prihvataju nove ideje, postupke i proizvode.

Kada neka grupa u dodiru s drugom gubi svoje izvorne kulturne značajke i preuzima tuđe, govorimo o alkuturaciji. Ona se najviše odvijala prilikom procesa kolonizacije naročito među domorodačkim plemenima, npr. Indijanci i Aboridžini.

Srodni procesi su asimilacija i transkulturacija, tj. prihvaćanje drugačije kulture od pojedinca.Kulturna istraživanja su se razvila u kasnim godinama 20. veka delom kroz ponovno uvođenje marksističkog mišljenja u sociologiju i delom kroz artikulaciju sociologije i ostalih akademskih disciplina kao što je književna kritika. To se ponajprije dogodilo zato da se usredotoči na analize subkultura u kapitalističkim društvima. Sledeći neantropološku tradiciju, kulturna se istraživanja opštenito usredotočuju na proučavanje potrošnje dobara (kao što su moda, umetnost iknjiževnost). Zbog razlikovanje "visoke" i "niske" kulture tokom 18. i 19. veka koje se činilo neodgovarajućim za pripisivanje masovnoj proizvodnji i masovnoj tržišnoj potrošnji dobara koje kulturna istraživanja analiziraju, ti naučnici radije koriste termin "popularna kultura".

Danas su se neki antropolozi pridružili projektu kulturnih istraživanja. Većina ipak odbacuje pojam kulture kao ograničene, i shodno tome odbacuju pojam subkulture. Umesto toga oni vide kulturu kao složenu mrežu promenjivih obrazaca koji povezuju ljude u različitim situacijama i društvene formacije različitih osnova. Prema tome gledištu bilo koja grupa može izgraditi svoj vlastiti kulturni identitet.

Протестантизам, са католицизмом и православљем, чини једну од три основне гране хришћанства. Појам протестант обухвата широк распон теолошких и социјалних перспектива и видоваорганизације, али је основно да протестантске цркве имају корене у протестантској реформацији католичке цркве у Европи 16. века. Назив протестантизам долази од става неколико кнезова немачких држава који, у име Лутерове вере, протестују на састанку у Шпејеру (Speyer) 1529. године против одлуке Карла V да присилно убеди Лутера да се одрекне својих идеја.

Протестантизам (или протестантска реформација), је у почетку била реформска струја унутар Римокатоличке цркве која се потом засебно организовала као протестни покрет против корупције Римокатоличке цркве и њених "средњевековних измишљотина".31. октобра 1517. Мартин Лутер (1483-1546), калуђер августиновског манастира у Ерфурту, професор библијских студија на Универзитету у Витенбергу, формулише 95 теза против теологије и праксе Индулгенције ("свете" трговине). Лутер није намеравао да створи другу цркву, иако се саблазнио чињеницом да сама власт Римске цркве, коју посећује 1510-1511, штити и помаже злоупотребе са индулгенцијама (опросницама) ради смањења казни у пургаторијуму (чистилишту). Јавно прикуцавање 95 теза на врата цркве у Витенбергу, увлачи га у сукоб са Римокатоличком црквом и властима, пред које је позиван да се изјасни 1518. у Хајделбергу и Аугсбургу (пред кардиналом Кајетаном, папским изаслаником), а 1519. у Лајпцигу, где са Јоханом Еком расправља осупремацији папе и непогрешивости Римских Сабора. Године 1520. Мартин Лутер пише Вавилонско ропство Цркве. Исте године папа Лав Х (1513-1521) искључује га из Римске цркве, а 1521. Сабор у Вормсу осуђује. Протеран од Фредерика Саксонског, Мартин Лутер се повлачи у замак Вартбург где преводи Нови Завет на немачки и штампа га 1534. Године 1522. поново долази уВитенберг да би изложио део својих идеја: проповедање речи, причешћивање верних. У доба побуне сељака (1524-1525) он подржава и прихвата њихов оштар став. На састанку у Шпајеру (1526. и 1529.) Лутер је поново осуђен, али кнезови неких немачких држава противе се прогону Протестаната. Касније, немачки Протестантски кнезови формираће "Шмалкадшку лигу" да би бранили Протестантизам, али та акција није призната све до споразума у Пасауу 1532. године. На Сабору у Аугсбургу 1530. Лутер представља основна учења Реформације:

• Ауторитет Библије
• Оправдање вером
• Стварно присуство Христово у Евхаристији (против Урлиха Цвинглија који учаше да је Евхаристија просто сећање).

Мартин Лутер излаже ова учења у два Катихизиса и у Шмалкалдшким чланцима (1537). У овом периоду Меланхтон (1497-1560) је био Лутеров конструктиван сарадник у Протестантској теолошкој пропаганди, нарочито у штампању дела Loci Communes 1521. год. и у редиговању Аугсбуршког исповедања 1530. год., које и Лутер прихвата.Мартин Лутер је отворио пут не само низу теолошких спорова него и великом реформаторском покрету у целој Европи. Реформација је узела три главна правца:

• Лутеранство, у Немачкој, Скандинавији и у централној Европи
• Калвинизам, у Швајцарској, Француској, Холандији и Шкотској
• Англиканство у Енглеској.                                                                                                                У Немачкој, Лутеранство потпомажу немачки кнезови, али тек "Вестфалским споразумом" (1648), којим се завршава тридесетогодишњи верски рат, а Лутерани стичу једнака права са Римокатолицима. Године 1680. штампа се Књига слоге, која укључује два Лутерова Катихизиса, Шмалкалдшке чланке, Исповедање и Аугзбуршку аиологију од Меланхтона и Формулу слоге.У Швајцарској, Реформација најпре продире у Цирих, 1518. године, преко Хулдвајха (Улриха) Цвинглија (Huldveich Zwingli, 1484-1531), на кога је утицао Еразмо. За Цвинглија Реформација има друштвени и национални карактер, па он признаје секуларној власти право да се бави црквеним питањима. Године 1528. пише Коментар о правој и лажној религији, а 1529. сукобљава се са Лутером у Марбургу у тумачењу суштине Евхаристије, држећи да је Христос у Евхаристији присутан само духовно или символички. Умире у бици код Капела (Kappel), бранећи Цирих од католичких швајцарских кантона. Жан Калвин (1509-1564) - прогнани Француз који се бавио не само теологијом Реформације него и организовањем заједница на презвитеријански начин, где је народ представљен преко презвитера лаика - увео је Реформацију у Женеву. Он објављује 1536. године Институције хришћанске религије у којима прецизира разлике између своје и протестантске теологије. Калвин признаје две тајне: крштење и Евхаристију; одбацује Цвинглијеву концепцију о символичкој вредности евхаристијског причешћивања; говори о "граду Божијем", односно о црквеној организацији и дисциплини. Свакако најважније калвинистичко учење јесте "предестинација" или доктрина "двоструког избора", по којој је Бог пре стварања света једне изабрао за спасење а друге за погибао; према томе, ови други су предодређени за осуду. У Цириху, реформацијски покрет даље води Јохан Хајнрих Билингер (Johann Heinrich Bullinger, 1504-1575), а у Женеви Теодор Беза (1519-1605).Под Калвиновим утицајем Реформација продире у Францускујош 1555. год. и ту се веома брзо трансформише у политички покрет. Масакрирани 1572. године на ноћ Светога Вартоломеја, реформатори су затим заштићени 1589. године од протестанта Хенрика IV и признати "Нантским едиктом" 1598. године.У Холандију Реформација стиже већ 1523. године, али се први реформаторски Сабор држи у Дорту 1574. и на њему се прихвата хајделбершки Катихизис. Природа предестинације била је предмет теолошке расправе коју је водио Арминијус (1560-1609), који противно Калвину држи да Бог жели да се сви људи спасу, а не само избрани, пошто човек има стварно слободну вољу. Осуђено на Сабору у Дорту (1618-1619), Арминијево учење ипак је признато 1795. године.Године 1534. краљ Хенри VIII проглашава себе поглаваром Англиканске Цркве, одбацивши тако ауторитет папе Климента П (1523-1534), који је 1532. поништио његов развод од Катарине Арагонске. Архиепископ кентерберијски Томас Кранмер (1547-1553) увео је Реформацију у Енглеску, где се протестантски покрети са јеванђелским карактером беху појавили још под вођством Џона Виклифа (1320-1384). Томас Кранмер осуђен је као јеретик у Оксфорду 1556. године од стране краљице Марије Тјудор (1553-1558), која је хтела да поново уведе Римокатолицизам и да наметне власт папе у Енглеској. Томас Кранмер пише Правила Англиканске Цркве и Молитвеник. (1549-1552). Краљица Јелисавета I (1558-1603) прихвата Реформацију чувајући при томе основне структуре Католицизма, као што су епископат и Литургија. Године 1563. англиканска доктрина прихваћена је у облику "39 чланова". У Шкотској Реформацију је увео Џон Нокс (1505-1572), који 1561. сачињава Књигу дисциплине.У Чешкој, Јан Хус (1369-1415) и Јероним Прашки већ беху припремили Реформацију. Али Лутеров утицај осећа се још 1524. године. Хусити постају калвинисти.Мађарска је претрпела оба утицаја: први лутерански Сабор држи се 1545, а калвинистички 1557. године.У скандинавске земље Реформација стиже 1527: Сабор у Упсали 1593. год. прихвата Аугсбуршко исповедање; у Данској и Норвешкој прве протестантске конгрегације организују се 1536. године.Протестантска Реформација није остала без одговора Римокатоличке Цркве. У том циљу папа Павле III сазива Тридентски Сабор (држан у три седнице 1545/1547, 1551/1552 и 1562/1563). Сабор ставља у дефиниције схоластичког типа католичке доктрине оспораване од Лутера: оправдање вером и делима, Седам Тајни, целибат, чистилиште, индулгенцију, транссубстанцијацију, власт папе. Исто тако, 1540. год. Сабор одобрава оснивање језуитског реда ("Исусово друштво") под вођством Игњатија Лојоле (1491-1556), који као основну девизу има апсолутну послушност папи и пропагирање вере свим расположивим средствима. Да би ојачала контрареформу, Римокатоличка Црква поново је организовала "Конгрегацију свете службе" или "Инквизицију". "Индекс" забрањених књига и анти-протестантска теологија (нарочито Петра Канисије и Роберта Белармина) такође су коришћени као контрареформаторска оруђа.Следећих векова Протестантизам се огледа у великим теолошким системима, какав је нпр. "либерализам". Један од највећих теолога протестантског либерализма јесте Фридрих Шлајермахер (1768-1834). Под утицајем немачког философа Имануела Канта (1724-1804) - који негира вредност рационалних доказа и метафизичких спекулација за доказивање постојања Бога јер религија има само моралну основу - Шлајермахер сматра да је суштина религије искуство, а оно се састоји у осећању апсолутне независности од Бога. И дански философ Серен Киркегард (1813-1855) противи се рационалним доказима вере, пошто је Бог непознат онако као што се Он чини познатим, дакле "incognito". Вера је лична одлука да се "ризикује". У овој епохи о теолошким питањима изјашњавају се и велики философи. Ако за Канта теологија не може заменити философију, по Георгу В. Ф. Хегелу (1770-1831), оснивачу апсолутног идеализма, стварност или свет јесте манифестовање апсолутнога Духа. Христос је највише манифестовање божанскога Духа који се налази и у другим облицима и процесима света. Фридрих Ниче (1844-1900) учи против свих хришћанских вредности изјављујући: "Бог је мртав". Други протестанстки теолози и историчари овога покрета јесу: Албрехт Ричл (1822-1889); Валтер Раушенбуш (1861-1918), који пише Теологију за социјално Јеванђеље, Албер Швајцер (1875-1965), који поново враћа у дискусију кИњцеп-цију о Царству Божијем; и посебно Адолф фон Харнак (1851-1930), писац дела Суштина хришћанства.

  Карл Барт, оснивач дијалектичке теологије, заузи-ма чврст став против протестантског либерализма. У Коментару на Римљане (1919. и 1922) он вели да се човек налази под откривеном речју Божијом, једином везном тачком између Бога и човека. Његова догматика усредсређена је на идеју суверености Бога. Хришћанство није "религија", односно организација религиозних човекових тежњи, него откривење о којем се може говорити само помоћу дијалектичких метода доказа и против-доказа. Из исте школе потиче и Емил Брунер (1889-1965). Заједно са Мартином Нимелером, Карл Барт се диже против германских хришћана и формира "Исповедајућу Цркву", која у мају 1934. прихвата "Декларацију Бармен". Теолози која се баве политичким импликацијама вере јесу: Дитрих Бонхефер (1906-1945), убијен од нациста, који је написао дело Цена бити ученик (1937); Мартин Лутер Кинг (1929-1968), мученик "ненасиља"; Јозеф Хромадка (+1969), који подржава "хуманизовање" политичких односа.

  Рудолф Бултман (1884-1976) држи да Јеванђеља више износе теологију или веру првих општина него што описују историјска дела Исуса из Назарета. Нови Завет пун је митских концепција тога времена; зато, да би се саопштио у данашњим научним терминима, он треба да се "демитологизује". Исту линију тумачења прихвата и англикански епископ Џ.А.Т. Робинсон, који 1963. год. штапма Honest to God. Теологију "смрти Бога" формулисао је Паул ван Бурен а преузео је Томас Џ.Џ. Алтизер. Харви Кокс (The Secular City, 1966) тврди да се Бог данас манифестује у процесима друштвених промена. Волфхарт Паненберг, професор из Минхена, подржава историчност догађаја описаних у Новом Завету, а Јирген Молтман из Тибингена, познат по делу Теологија наде (1965), показује друштвене и социјалне импликације Крста Христова.

  У Сједињеним Америчким Дравама Паул Тилих (1886-1965) објављује Систематску теологију (1951, 1957. и 1963) и разрађује однос културе, религије и философије, док Рејнолд Нибур (1893-1971), који пише дело Природа и судбина човека (1941-1943), расправља о односу теологије, друштвене етике и политике.

  Протестанстка теологија Латинске Америке стоји под утицајем "теологије ослобођења", у чијој обради учествују и католички теолози. По њој, библијска порука треба да се тумачи у категоријама датог културног контекста, како би се могле утаначити њене практичке импликације. Најпознатији протестантски и католички теолози који прихватају метод контекстуалне теологије јесу: Густаво Гутијерез (Лима - Перу); Хуан Луис Сегундо (Монтевидео - Уругвај); Хозе Мигез Бонињо (Буенос Аирес - Аргентина); Хозе Порфирио Миранда (Мексико).Независно од својих основних тежњи да реформише схоластичку теологију католичке Цркве, Протестантизам је изнео на површину неколико конфесионалних посебних учења:

  • Ауторитет речи Божије. Свако учење и хришћанска пракса треба да се темеље на библијској истини. Супротно католичком учењу, да су Библија и Традиција извори и норме вере, једнаки и паралелни, а да је Традиција једини законити и непогрешиви тумач Библије, протестантизам одбацује све што нема чврсту основу у Писму. Ни Традиција, ни ауторитет папе, нити Црква, не могу се сматрати посредницима између верника и Библије. Ни "природно" откривење нема неку улогу у богопознању. Библија и Бог говоре непосредно онима који имају веру, која је дар. Јеванђеље благодати додељује се покајаном вернику силом Духа Светога, проповедањем речи. Начелно, Реформација се дигла против контемплативног мистицизма, као и против спекулативне и схоластичке теологије. Познање је исход двоструког сведочења: спољашњег, библијским штивом, и унутрашњег, Духом Светим. Мистика је јерес. Бог се не може свести ни на природу, ни на историју, нити на лично искуство, зато што Библија говори о суверенитету и величанствености Бога. Признавање Бога за "Господара" историје представља једну од суштинских идеја протестантизма.
  • Спасење благодаћу Божијом или оправдање једино вером. Верник је "оправдан", односно Христос му је опростио Својом искупитељском жртвом, а не кроз његова сопствена дела. Верник ужива извесност свога избора зато што је сам Христос изабран од Бога. Вера је прихватање тог дара опроштаја који Бог даје у име Хри-стово. Дела нису услов оправдања ни додатак вери, него плод, доказ оправдања. Лутер напада праксу индулгенција баш због тога што она подсећа на теологију добрих дела. Он одбацује посредништво Дјеве Марије и Светих, као и чистилиште, молитву за умрле и индивидуално исповедање грехова. Спасење није у одговорности човековог напора да га заслужи, већ у одговорности да га изабере, док је само спасење (опроштење и ослобођење од греха) Божје дело.
  • Невидљива Црква, или Богом изабрани народ, позната је само Богу. Она нема сталну апостолску структуру ни служеће свештенство. Ни свештеник као посредник, ни Литургија као жртва, ни учење о транссубстанцијацији, не налазе се у Библији. Лутер прихвата као тајне које је установио Христос само крштење и Евхаристију, а њих може вршити сваки верник, на основу свеопштег свештенства. Лаици имају право да читају и тумаче Библију, да узимају учешћа у заједници и у богослужењу. Лутер је за употребу националног језика у богослужењу. Он је против клира (као свештенства) и целибата свештеника. Црква увек остаје под судом Божијим и у сталном је процесу обнављања ("semper reformanda).
  • Символи вере старе Цркве и учења установљена на Васељенским Саборима нису ништа друго до историјски облици вере и стога они имају споредну вредност за тумачење Библије. Они могу бити правило тумачења ако садрже јеванђелско учење". Начелно, Лутер не признаје доктринарну црквену инстанцу (папски магистериј) за формално непогрешиву. У Шмалкалдшким правилима (1537) он говори о три древна символа вере: Апостолском, Никејском и Халкидонском. Меланхтон прихвата три исповедања вере као и четири Васељенска Сабора, а Калвин препоручује догмате ових Сабора.
  • Учење о опроштају грехова и оправдању вером није ништа друго до резиме учења о суштини греха и палој људској природи. Реформација је метнула акценат на непоправљиву грешност човека и на Адамово човештво које је лишено благодати, а не на нову судбину и ново човештво у Христу. Онтолошки и космички аспект искупљења у овим учењима није јасан. Обновљење чо века релативно је јер он увек остаје "у исто време оправдан и грешан". Зато и протесшантска етика снажно наглашава личну побожност.Без јединствене структуре ни на равни вере нити на плану црквене организације, Реформација је охрабрила формирање независних неконформистичких група које су се веома лако одвајале од скоро основаних протестантских цркава. Тако се у следећим деценијама и вековима јављају: "пуритански" покрет, "конгрегационистички" покрет (у Енглеској), "анабаптисти" и "баптисти" (у Швајцарској, Немачкој, Моравској, Енглеској), покрет "буђења", "методисти" и "презвитеријанци" (у Енглеској и Америци), "ученици" или "друштво пријатеља" Квекери (Quakers), а у наше време "јеванђелски" и "пентикостални" покрет.

У хришћанству, Католичанство (од грчког адјектива -καθολικός-, ”католикос”, значи « генерално », « универзално ») илити Саборност је симбол заједништва у Христу као тела Божијег. Овај појам се често користи, али понекада и погрешно: католичанство је заједница универзална за све вернике хришћанске Цркве.

Католичанство се сведочи у хришћанском „симболу вере“:

... у једну свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву.

Католичност или саборност је одлика како православне тако римокатоличке помесне цркве, само што православни у свом називу више претендују на исправност вере, јер се католичанство подразумева. Насупрот томе римокатоличанство претендује на једини истинити сабор са центром у Риму.

Јерес (грч. αἵρεσις, haíresis; од αἱρέομαι, haireomai - изабрати) се у хришћанству, а посебно у католичкој и православној цркви, означава сва мишљења о верским догмама, која се разликују од званичног учења цркве. У ширем значењу, јерес је учење у филозофији, политици или науци, које се разликује од оног које је опште прихваћено као ауторитет. Лична мишљења о хришћанским догмама, а посебно о Исусу Христу, се називају "христолошке јереси". Број гледишта која су током историје окарактерисана као јеретичка је поприличан.

Јеретика, човека који о верским питањима друкчије мисли, вековима је осуђивала званична црква. Увек се о јеретицима ширила застрашујућа, одбојна представа. Већ се и сама оптужба за јерес у историји цркве показала као ужасно оружје, којим је сваки неугодан противник могао да буде уништен.

Црква никада имала блаконаклон став према слободи избора у питањима вере. Тертулијан истиче да избог не ваља јер уништава јединство групе. Јеретик је онај који бира. Верници не смеју постављати питања јер „питања чине људе јеретицима“.^[1]

У почецима хришћанства су главни јеретици били људи који су читали грчке филозофе. Тертулијан је то прецизно одредио: "филозофи су патријарси јеретика", а његов став је кроз историју црвке био широко прихваћен. Ј. Мајендорф доказује да су, по оценама првих сабора, „класични филозофи били јересиарси“, односно да су све главне хришћанске јереси резултат њиховог утицаја. (Византијско богословље, 77.)

Јеретик је по правилу човек истрајаван у свом уверењу, који се пре окреће против црквене заједнице него што ће се одрећи властитог убеђења. Због смелог и често јуначког залагања за друкчија схватања вере, јеретици се убрајају у велике претече нових идеја. Како је Христово учење одступало од званичног тока јеврејске религије, он је био доживљен као реформатор и, коначно, као јеретик.

Јеретик има сличности са пророком, са свецем, jep жртвује све и испуњен је вером. Он је најјачи антипод религиозно равнодушном, црквенополитички оријентисаном човеку. Јеретик одлучно прихвата последице свог делања, а његова унутрашња животност претпоставља постојање изузетно снажног религиозног интересовања, које је код јеретика натпросечно.Августин је говорио: „Не верујте да неколико малих, случајно залуталих душа могу да створе јерес". Велики јеретици су религиозни ствараоци, који су оставили неизбрисив траг у историји хришћанства. Они су створили ново и непролазно, и хришћанство их се, упркос почетном саблажњавању, више не може одрећи. Данас се за јеретике који су оснивачи новог учења користи појам јересијарси.

• Симон Врач (1. век)
• Маркион (85-?)
• Василид (2. век)
• Иринеј (140-202)
• Ориген (185-254)
• Мани (око 216-276)
• Арије (280-336)
• Цар Јулијан Отпадник (331-363)
• Евномије († 393)
• Пелагије (360-420)
• Несторије (око 386-451)
• Монах Готшалк
• Јохан Скот Ериугена (око 810 - око 877)
• Поп Богомил (10. век)
• Пјер Абелар (1079-1142)
• Мајстор Екхарт (око 1260-1327)
• Арнолд из Бреше (крај XI века - 1155)
• Дјед Растудије († око 1230)
• Џон Виклиф (око 1324-1384)
• Јан Хус (1370-1415)
• Јованка Орлеанка (1412-1431) (спаљена)
• Мартин Лутер (1483-1546)
• Томас Минцер (око 1490-1525)
• Себастијан Франк (1499-1542)
• Ханс Денк (?—1553)
• Мигел Сервето (1511-1553)
• Себастијан Кастело
• Ђордано Бруно (1548-1600)
• Галилео Галилеј (1564 - 1642)
• Блез Паскал (1623-1662)
• Барух Спиноза (1632-1677)
• Готфрид Арнолд (?—1714)
• Готхолд Ефраим Лесинг (1729-1781)
• Лав Николајевич Толстој (1828-1910)

Православље (или источна ортодоксија) је један од главних огранака хришћанства (уз католицизам и протестантизам) и друга по величини хришћанска вероисповест на планети.

Иначе, многе хришћанске цркве истичу термин православље (односно ортодоксија) како би означиле пристајање уз правоверје и одбацивање јереси. Тако католичка црква наглашава своју православност, као што и православна црква наглашава своју католичност (односно саборност).

Основна учења православне Цркве су изнета у Символу вере који је усвојен на Васељенским саборима у првим вековима хришћанства и били су обавезујући за целу Цркву. Касније је дошло до великог раскола хришћанства 1054. године.Најзначајнији аспекти хришћанског живота јесу пост, молитва, литургија и причест. И пост и молитва имају за циљ да човеку помогну да лакше савлада све тешкоће које пред њега долазе и да заслужи Царство небеско. У православној цркви има седам светих тајни које свака за себе ставља печат на заједницу Бога и човека:

• крштење
• миропомазање
• покајање
• причешће
• брак
• јелеосвећење
• свештенство

Значајна одлика Цркве јесу свеци који су својим животом и делима допринели много добробити Цркве. Они су још овде на земљи својим усавршавањем у хришћанским врлинама постали блиски Богу и заслужили живот вечни и Царство Небеско. Многи од ових светитеља су још за живота чинили чуда, исцељивали тешке болеснике и многе утешили и на исправан пут извели. Неки су и после смрти чинили чуда преко својих нетрулежних моштију.

Најважнија улога православних храмова је да служе као место где жива Црква - верници, узносе Богу своје молитве а најважнији део црквеног живота јесте Света литургија тј. богослужење, које се служи недељом и другим празницима у храмовима. Осим литургије, врше се јутарње и вечерње молитве, часови и бденија, која уједно имају поучни карактер - тзв. катихеза. Литургију служи свештеник уз присуство верног народа, а уз помоћ певнице која није неопходна уколико народ зна да одговара на литургију.

Постоје три степена свештеничке службе: ђакон, свештеник (јереј), епископ. Епископ може да врши све свете тајне осим да поставља другог епископа, за то су потребна три епископа. Свештеник може да врши скоро све свете тајне, осим што не може да рукополаже друге свештенике, улога ђакона је још мања него свештеника - он је на неки начин помоћник свештенику.

Најзначајније дело на којем се заснива литургија јесте Свето писмо које чини Стари и Нови завет, као и Свето предање. За православље је посебно значајан Нови завет који представља живот и учење Господа Исуса Христа.Државе и територије у којима доминантну религију представљају православне цркве, које су у заједници са Цариградском патријаршијом:

• Грчка (98%)
• Кипар (78%)
• Бугарска (85%)
• Македонија (67%)
• Србија (84%)
• Црна Гора (74%)
• Република Српска (БиХ) (90%)
• Румунија (87%)
• Молдавија (99%)
• Русија (77%)
• Белорусија (80%)
• Украјина (76%)
• Грузија (89%)

Државе и територије у којима доминантну религију представљају монофизитске православне цркве, које нису у заједници са Цариградском патријаршијом:

• Јерменија (94%)
• Нагорно-Карабах (Азербејџан) (95%)
• Етиопија (50%)
  • Амхара (Етиопија) (82%)
  • Тиграј (Етиопија) (96%)
  • Адис Абеба (Етиопија) (82%)
• Еритреја (50%)